“Pain d'épice”, kako su ga nazivali francuski akademici poput Rusoa i Zole, ili “Pain d'épices” kako ga danas zovemo je jedna od najstarijih i najčuvanijih tajni francuske gastronomije. U francuskim spisima se prvi put pojavljuje kao “pain d'espessez” još davne 1372. godine, a njegovo sadašnje ime “pain d'épices” je dokumentovano 1530.
U bukvalnom prevodu, to je hleb sa začinima, ali mi više volimo da ga zovemo Medenjak.
U Francusku su ga sa istoka doneli Krstaši, nakon čega su ga “usvojili” monasi severo-istočne Francuske, posebno na područjima i gradovima bliskim Nemačkoj, kao što su Alzas, Rems i Dižon. Medenjak je u to vreme bio pripreman kao božićna poslastica.
Pravo poreklo Medenjaka seže u baš daleku prošlost. Stari Grci pravili su “medeni hleb” od susamovog brašna i meda. Rimljani su za svoju vojsku pravili “Panis mellitus” od svakakvih vrsta brašna i meda. No, smatra se da je direktni predak našeg Medenjaka kineski “Mi-Kong“, koga su pravili od pšeničnog brašna, meda i ponekad začinjavali aromatičnim biljkama.
Veruje se da su njega na Bliski istok doneli vojnici Džingis-kana, odakle su ga Krstaši i preneli u zapadnu Evropu.
Ako već niste, zašto treba da probate Medenjak?
“Pain d'épices” je mekan, zdrav i dugotrajan. Ove osobine duguje antibakterijskim svojstvima meda i finom balansu začina.
Mi ga pravimo bez kvasca, bez mleka, bez šećera, bez putera i ulja. Izuzetno je hranljiv i popularan kod sportista i svih onih koji biraju da konzumiraju zdravije namirnice.
Medenjak, pravljen po tradicionalnom receptu možete pronaći upravo kod nas. Možete da ga jedete u svako doba dana. Za doručak, kao desert uz voće ili sladoled od vanile. Kao meze ili predjelo uz neko sušeno meso, a izuzetno je ukusan u kombinaciji sa plavim sirevima.